Beli Svet a sarena Srbija...

Zima, napolju 20 ispod nule. Staklasto inje se nahvatalo po grama drveća koje su još jesenas zaspale. Selo pusto, samo poneki prolaznik nervozno projuri kaldrmom bez zadržavanja, buljeći u zemlju očima koje se jedva naziru ispod slojeva kragni i šalova. Samo njegov dah pokazuje da je on živ a ne neki zombi koji je u zimsko jutro rešio da porobi svet, kada nikog drugog nema napolju.

Jedan vrabac, mali i jadan, stoji na grani drveta koje raste pored sokaka i svojim krilima pokušava da se malo zagreje. Hladnoća mu polako ulazi u telo, nema nade da će preživeti dan. Slab i neuhranjen, on će biti samo još jedan primer prirodne selekcije koja se odvija vekovima.

U daljini se začu neka buka. Polako, nogu pred nogu, par krava i seljak koji lenjo ide za njima. Poveo ih je na prodaju, nema se para - a mora se živeti. Gladna usta traže, a ne pitaju ima li. Vrabac na istom mestu, samo nekako mirniji, kao da se prepustio sudbini. Noge ga više ne drže, i on uz tup jedva čujan zvuk pade na drum pred onog seljaka.

Vide seljak malu pticu i ona ga podseti na njega. Onako leži, mala i nemoćna da se odupre teškom stisku zime, i bi mu žao. Uze on pticu i ubaci je u toplu balegu, nusproizvod njegovih krava, i ode svojim putem, zadovoljan što je učinio dobro delo i već spreman da tu priču prepričava unucima. Naravno, vrapca će zameniti rajskom pticom koja je legenda tog kraja a balegu nečim trećim, ali to nije bitno. Bitno je da se priča.

Mali vrabac oseti da mu se život polako vraća. Ne smeta mu ni jak miris balege, niti krajnje ponižavajuća sutacija - meškoljiti se u kupki kravlje balege. Toplina mu obuze već promrzlo telo, krv poče jače da kruži, srce brže zakuca a on, ponesen iznenadnim preokretom situacije, srećno zapeva letnju pesmu vrabaca.

Stotinak metara dalje niz drum, matori lenji mačor polako podiže svoje uši. Da li ga to sluh vara ili je zimski vetar naučio letnju pesmu vrabaca? Već nekoliko meseci ne beše čuo taj cvrkut. Pesma se ponovi i on odluči da proveri u čemu je tu stvar. Laganim ali gipkim koracima u duhu dalekih rodjaka Afrike on polako poče da se šunja ka zovu sveže hrane. Videvši radosnog vrapca ušuškanog u kavljoj balegi, obuze ga neka milina, pa prosto nije verovao svojim očima. Ovaj prizor je njemu ličio na bajku, ostvarenje želje koju je jutros, kao i svakog prethodnog jutra, zamislio: jedan dobar zalogaj.

On skoči, prepusti instiktima da ga vode, i u jednom zalogaju proguta srećnog vrapca, koji onako upetljan i zadovoljan, nije ni stigao da shvati dramatičan kraj svoje pesme.

Da, sigurno se pitate zašto sam vam ovo ispričao. Pa zato, dragi moji, što je pouka ove priče zaista duboka, a može se reći u par reči: ako vas neko baca u govna, ne mora da znači da vam je neprijatelj - a ako vas neko iz tih govna vadi, možda vam i nije prijatelj...